Najbolja stvar kad si mlad je što si pun energije i samopouzdanja, pa ti se čini da možeš da osvojiš svet. Loša stvar u tome je što se lako desi da se preceniš (i potceniš druge), pa ateriranje biva brzo i bolno.
Zovem se Miloš Maksimović i radim u HR sektoru jedne velike i uspešne firme čije usluge koristite svakog dana. Svoj prvi samostalni dinar, kao student FON-a, sam zaradio upravo preko omladinske zadruge Medijator, te mi je veliko zadovoljstvo što pišem ovaj tekst. Najpre jer ću se vratiti u dane kad sam bio „mlad, lep i najpametniji na svetu“, a zatim što ću vam iz ugla HR stručnjaka objasniti koje to greške najčešće prave mladi i koje ih mogu koštati mnogo više od neisplaćene plate.
Na prvom mestu: Naravno, kašnjenje!
Znam da ste prevrnuli očima, ali bolje je po vas, da što pre shvatite, da je kašnjenje apsolutno neprihvatljivo i da se tumači kao vaš stav, odnosno, nemar prema poslu: da niste dovoljno odgovorni i da vam nije dovoljno stalo.
Naravno da mi nadređeni, koji vam delujemo tako odbojno, imamo razumevanja za mladost, izlaske, učenje do kasno u noć i slično. Ali, ako ne umete da optimizujete svoje vreme, bolje se odlučite za neki frilens posao.
Moram vas odmah razočarati, netolerancija prema kašnjenju će vas sačekati čak i kad završite fakultet i zaposlite se na nekoj značajnoj poziciji, jer mnoge kompanije imaju sisteme čekiranja pri dolasku i odlasku s posla preko kog se prati „da li ste na vreme“. Da ne pominjem i novčanu destimulaciju, koja je u nekim firmama uobičajena praksa.
Probajte za početak da ne ostajete na nekoj zabavi do kraja, već krenite ranije kući, pa na spavanje. Umesto polaska na posao u „5 do 12“, krenite nešto ranije, za slučaj gužve u saobraćaju. U krajnjem slučaju možete prošetati gradom, popiti kafu. Ako usvojite ovu naviku sada, sa 45 godina bićete veoma zahvalni vama u sadašnjosti.
Naravno, nekad je kašnjenje neminovno, a to nije bauk. Jednostavno, javite kolegama ili nadređenom da ste u kašnjenju ili da ćete kasniti zbog određenih okolnosti i ostavićete utisak odgovorne mlade osobe.
Sukobljavanje i isticanje
Rekoh vam već da sam u vašim godinama bio „mlad, lep i najpametniji na svetu“, međutim, za posao koji obavljate, to je potpuno nebitno. Znam da će zvučati surovo, ali morate shvatiti da na poslovima shodnim vašim godinama, niste „ključna karika“. Naravno da ste bitni, kao što je bitan svaki zupčanik da bi mehanizam sata funkcionisao, ali u sistemu poslovanja, naročito ako je velika korporacija u pitanju, uloge su jasno podeljene.
Nametanje mišljenja, nipodaštavanje rada drugih, sukobljavanje sa nadređenima, isticanje na konto ličnih preferenci umesto rada, su stvari na koje ne gledamo blagonaklono, čak naprotiv. Svakako da je ispravno da imate svoj stav i da ne dozvoljavate da neko narušava vaš integritet i ugrožava vas, ali ako „dižete frku“ oko svega što vam nije po volji, verujte mi da nećete naići na razumevanje. Uostalom, zamislite da vodite firmu i da imate nekoliko galamdžija i buntovnika koji su uvek u nekom sporu sa kolegama, nadređenima i radnim obavezama?
Nezainteresovanost za posao
Hej, ja podjednako dobro znam kako je kad radiš posao koji baš i ne voliš za novac koji i nije baš „vau“. Jedan od prvih poslova koji mi je dala omladinska zadruga Medijatora bio je u agenciji za istraživanje javnog mnjenja. U prevodu, zoveš ljude telefonom i onda im postavljaš niz beskonačnih i nelogičnih pitanja kako bi kasnije kolege iz obrade podataka zaključile da li je određeni sok bolji nakon što mu je promenjen ukus, što opet daje input proizvođaču soka da li da nastavi sa novom varijantom, ili da se vrati na stari.
Imate li predstavu koliko je to naporan posao? Pola sata razgovora sa nepoznatom osobom samo da bih dobio informaciju da li je bolje sa pulpom ili bez? I tako još sa hiljadu ljudi! Plus, hajde bar da sam nagrađen za to mučenje, nego jedna skromna platica!
Ipak, nisam odustao. Najpre zbog toga što moji roditelji nisu iz Beograda, dakle, živeo sam kao podstanar u jednoj sobi, i što pored kirije za taj sobičak, nisu mogli da mi daju ni polovinu te „skromne platice“ za trošak. Dakle, mogao sam da se žalim (lažem) kako me izrabljuju u agenciji i kako zbog toga ne mogu da učim; te bi moja majka verovatno kuvala ručak svaki treći dan i slala autobusom, ali nisam. Nisam ni zbog roditelja, a i zbog toga što mi je „šljaka“ preko Medijatora bila sigurica; u svakom trenutku imali su niz poslova „na lageru“, tako da sam po isteku ugovora sa agencijom za ispitivanje javnog mnjenja mogao reći da želim da se prebacim na nešto drugo. Ali, nisam ni to uradio.
Ne, nemojte misliti da sam se toliko „primio“ da pričam s nepoznatim ljudima kakve sokove piju. Ispostavilo se da me je upravo odluka da ne odustanem, potenciram, najpre zbog mojih roditelja, dovela da postanem dobar radnik. U agenciji su počeli da mi daju ozbiljnija zaduženja i zadate, naravno, za više novca, ja sam tome ozbiljno pristupio, i bogami, ostao sam tamo skoro godinu dana. Do kraja studiranja sam nalazio „part time“ poslove preko Medijatora, što je u vreme kad nije bilo brzog interneta, društvenih mreža i frilens platformi bilo spasonosno rešenje za skromnog studenta iz unutrašnjosti. I eto me danas ovde.
Tvoj stav je tvoja budućnost, bolje se pokreni na vreme!
Hoću da kažem da je odnos prema poslu ono što vas prodaje, ono što garantuje budućnost, ono što će vas izdvojiti iz mase sličnih. Svaki nadređeni voli da ima u timu odgovorne i pozitivne ljude koji umeju da „zagrizu za posao“. Nemojte to nikada zaboraviti.
I baš zato mi, ozbiljni i udaljeni ljudi, što vam se čini da ne primećujemo koliko vredite, pomno pratimo kako i šta radite. Da li kasnite, kakav odnos imate prema kolegama, nadređenima, obavezama, stresnim situacijama, da li ste kolegijalni, preuzimate li inicijativu i odgovornost, naravno da sve to gledamo. Vidite, mi već znamo da ste mladi, lepi i najpametniji na svetu. A da li i koliku vrednost ostvarujete za kompaniju i poslovanje, e, to je ono što je ključno, što se vrednuje i što vas svrstava u „igrače“, i od studentskog poslića dovodi do stalnog zaposlenja.
Piše: M.Maksimović