Kad se spomenu „uniforme“ uglavnom je prva asocijacija strogost, a onda i vojska, policija, vatrogasci, medicinski radnici, đaci u školama… Međutim, danas je većina uniformi toliko modernizovana da njihove elemente poznati modni kreatori i marke koriste u izradi svojih novih kolekcija. Na primer, maskirna šara danas se nalazi na svim odevnim predmetima, počevši od rančeva do garderobe.
Kako je došlo vreme da preispitamo da li je glavna odlika uniformi strogost, ili pak, klasičnost, ne bi bilo loše podsetiti se kako je sve počelo i kako su se uniforme razvijale kroz istoriju. Dvadeseti vek je najvažnija etapa u formiranju izgleda uniformi koji nam je danas poznat i doneo je najviše promena.
Prve uniforme – Grčka i Rim
Prilično je nezahvalno govoriti o prvim uniformama s obzirom na to da su se ljudi u antičko grčko i rimsko doba odevali bez jasne svesti o uniformnosti stila. Naime, možemo reći da je ta odeća neka vrsta narodne nošnje, a u tom smislu, i da su narodne nošnje zapravo uniforme. Ako su građana bili obavezni da se isto odevaju, onda možemo govoriti o zvaničnim građanskim uniformama.
Hiton i hlena, tj. tunika i ogrtač, bili su glavna odeća u antičkoj Grčkoj. Bela boja, dugačka tkanina, bez nabora, krutost, simetričnost, geometrijske šare – to su bile glavne odlike ove odeće.
Toga je karakteristična muška odeća za drevni Rim, dok su žene nosile stolu koja je bila slična grčkom hitonu. I toge i stole pravljene su od jednostavnih belih materijala, a njihov cilj je bio da obaviju telo tako da ga ostave slobodnim za kretanje. Nakon drugog veka nove ere interesovanje za togu i stolu je krenulo da opada, a toge su se nosile samo u svečanim situacijama.
Zanimljivo je da je upravo toga postala simbol civilizacije i mira. Postojalo je nekoliko vrsti toga, u zavisnosti od statusa koji čovek koji je nosi ima. Na primer, togu candidu nosili su kandidati za javne funkcije, togu pictu nosili su vojskovođe nakon pobeda, a togu virilis morali su da nose svi rimski punoletni građani.
Uniforme od antičkog doba do XX veka i njeno visočanstvo košulja
Sa rađanjem civilizacije i modernog sveta razvila se i raznovrsnost kako u oblačenju tako i u uniformama. Nastala su nova zanimanja i različite grane industrije.
U srednjem veku zanimanja su bila vezana uglavnom za crkvu, vojsku i zanatastvo. Glavni odevni komad tog doba, a i kasnijeg novog veka i savremenog doba, jeste – košulja. Iako su se izgled i sastav košulje kao dela uniforme menjali od nastanka do danas, suština je odstala ista.
Košulje su nosili pripadnici svih staleža, od vladara preko radnika do seljaka. Posebno je u viktorijanskom dobu imala povlašćeni status u elementima uniforme. Osoba koja radi u kancelariji na nekoj visokoj činovničkoj poziciji morala je svaki dan na posao da nosi belu košulju. Sa druge strane, radnička uniforma bila je plava košulja na kojoj su, za razliku od bele, mrlje i oštećenja bile manje primetne.
Pokušaji standardizovanja uniformi u XX veku
Od početka XX veka mnogi su utopijski probali da standardizuju odeću. U suštini, težilo se onome što se već jednom desilo u ljudskoj istoriji – uniformnosti stila koji je vladao još u vreme nošenja togi i stola u antičkoj Grčkoj, s tim što je sad bilo reči o drugačijoj garderobi karakterističnoj za novo doba.
Godine 1916. ekonomistkinja Helen Luis Džonson predložila je šablon haljine koju bi sve žene trabalo da nose – V izrez i jednostavna, skromna suknja. Ovaj model bio je sličan onim koje je dizajnirala Koko Šanel u tom periodu. Naime, Džonsonova je smatrala da bi ovakav model haljine prekinuo konstantno, smešno, problematično i skupo menjanje mode i da bi konačno pažnju sveta usmerio na inteligenciju žena, a ne samo na njihov izgled.
Međutim, njena ideja nije zaživela, jer se pokazalo da čak se čak i u slučaju uniformi moda stalno menja.
Totalitarni režimi su kroz istoriju mnogo ubedljivije od Helen Luis Džonson zagovarali uniforme. Dovoljno je setiti se jedne od najpoznatijih uniformi na svetu – uniformi nacističke vojske iz perioda Drugog svetskog rata. Uniformnost označava i pripadnost određenoj grupi ljudi i u tom slučaju može biti oznaka moći, ali i nemoći.
U komunističko doba takođe se stremilo ka uniformisanju. Mnogi ideju uniformi vezuju upravo za komunizam. Svi se sećaju obaveznih đačkih plavih kecelja, radničkih kombinezona slične boje, startas patika i borosana koje je socijalistička revolucija donela u Jugoslaviji. U vreme komunističkog režima u Rusiji došlo je do velikih promena u modi. Žene su odbacivale šminkanje i preterano ulepšavanje i odeća koju su nosile je pojednostavljena.
Sličnosti uniforme vojnika i prodavca u Mekdonaldsu u XXI veku
U vojsci značke, boje i simboli ukazuju na čin vojnika i odmah onome ko ih vidi ukazuju na status onoga koji ih nosi. Uniforma vojnika izaziva (straho)poštovanje i divljenje kod posmatrača.
Međutim, i uniforma običnog prodavca u Mekdonaldsu ima isti značaj, iako je generalni utisak koji izaziva možda drugačiji. Pored logoa firme, imena i prezimena radnika, piše i koja je njegova pozicija u Mekdonalds hijerarhiji. Uniforme i vojnika i prodavca nam pomažu da ih identifikujemo i smestimo u određenu kategoriju.
U oba slučaja važi ovo – sve dok značaj uniforme ostane u okvirima poslovnog okruženja, ona je bezopasna. Opasno je kad preuzme primat u intimnom životu.
Ambivalentnost uniforme kroz istoriju
Na prvi pogled se čini da se uniforme nikad ne menjaju i da jednom osmišljena uniforma takva ostaje večno, kroz sve modne revolucije. To nije tačno. Uniforme se stalno menjaju, modernizuju i prilagođavaju novom kontekstu. Štaviše, uniforme ne moraju biti dosadne ili stroge.
Onaj ko uniformu nosi može da je promeni na svoj način, a to je čovečanstvo radilo kroz sve epohe, pa čak i u najmračnijim periodoma. Dovoljno je uporediti srednjovekovne i savremene košulje da bi se to dokazalo.
To što modna industrija sve više koristi elemente uniformnog stila u novim komadima dokazuje da čovečanstvo možda želi da uspori u hiperprodukciji.